Zašto (ne) volim rastanke?

Priča o rastancima

Kako su rastanci čudni događaji! Pomere nam stomak, ostave nas bez reči, zamrse u sećanjima i osećanjima… Zbune nas čak i kada su isplanirani i najavljeni jer se za sam odlazak pripremamo, ali ne uvek i za rastanak. Ako smo ravnodušni, onda to nije rastanak nego nezvanična overa dokumenata na granici, formalnost nakon koje ili počinjemo ili nastavljamo putovanje.

Koliko ste vi rastanaka doživeli? Ali pravih. Onih trenutaka kada vam srce treperi zbog odvajanja od poznatog i putovanja u nepoznato? Da li ste nekada morali da mahnete prošlosti i spakujete svoje snove u kofere? Rastali se od značajnih mesta i ljudi na određeno ili neodređeno vreme? Ili ste nekoga ispratili u novi život? Ako jeste, onda znate da nema ni sasvim srećnih i sasvim tužnih rastanaka jer nema konačnog odgovora na pitanje da li je lakše onome ko odlazi ili onome ko ostaje.

Ono što rastancima daje posebnu draž je to što ne postoji samo jedan način da nekom poželimo srećan put. Vremenom sam otkrivala da su se mnogi sa mnom pozdravili, a da mi nisu rekli zbogom. Od drugarice koja je tvrdila da ne zna da se ponaša na rastancima dobila sam pismo. Tutnula mi je narandžasti papir u ruke pognute glave i skrivala pogled da joj ne vidim suze. Pamtim španske i meksičke zagrljaje i poslednju zajedničku kafu u blizini stanice metroa pre nego što smo krenuli svako za svojim snovima. Suze na železničkoj stanici dok se jedan italijanski osmeh gubio u daljini. Album sa fotografijama značio je „srećan put“, ali popunjen do pola, da rastanak ne bude konačan.

Čini mi se da je težina rastanka uvek mogla da se meri jačinom zagrljaja. Telo bi reklo više od reči, ruke više od utehe, a stidljiva suza ili duboki plač više od pozdrava. Neki rastanci su morali da se dese uz pesmu, drugi uz jelo i piće… Nisu bili ništa manje značajni ni oni bez svedoka, sa kartom u rukama i nemim saputnicima, koferima.

Ipak, jedan rastanak će ostati poseban. Cela porodica se okupila da me isprati jer sam u kofer spakovala svoj najveći san i krenula u daleki grad da pronađem sebe. U meni se tada zavezao čvor, koji sam ne znajući nosila i koji ću tek pisanjem ovog teksta razvezati. Rastanak je trajao dugo, od zatvaranja kofera u mojoj sobi do pečatiranja pasoša na aerodromu.  Sa ljudima koji mi najviše znače, svaka reč je bila teška. U glavi su mi odzvanjali otkucaji srca. Poneka šala i povod za smeh razudili bi teskobu. Iako smo bili svakodnevno obučeni, sve je bilo nekako svečano, jer se samo jednom stvarno odlazi. Svaki sledeći put je lakše, i onome koga ispraćaju i onome ko ispraća.

Tu scenu kasnije sam prepoznala i u tuđim životima jer su uloge prepoznatljive: otac te tapše po ramenu, majka stidljivo plače, komšinica malo bodri majku, malo tuguje, ali ti je spremila kesu „za usput“, tetka dodaje novac krišom ispod ruke, „da ti se nađe“, braća i sestra gledaju sa blagom setom u očima dok te društvo hrabri da će ti biti strava, i da će vreme brzo proći do vašeg sledećeg okupljanja.

Dugo se na svakom rastanku u meni razvijala uvek ista neodređena emocija, na pola puta između radosti i tuge. Preplavila bi me bura teskobe i ostavila mi prazninu. Vremenom su rastanci postali začin mog života. Bilo da dočekujem ili ispraćam, samo na momenat mi oko srca zatitra seta i ustupi mesto radosti zbog novog početka. Da nema rastanaka, ne bismo ni znali koliko nam znače oni koji odlaze, ili ono što ostavljamo. A svaki rastanak je početak i kraj, i za one koji ispraćaju i za one koji putuju. Konačno sam shvatila zašto Andrić kaže da su rastanci „neizbežne stanice na putu ka savršenstvu“.

Naslovna fotografija: URBO

Oznake: koferi, Putovanja, rastanak