Grčka milinologija

Putopis iz Grčke

Sećanja na jednog svirača buzukija odvela su me u Grčku i to baš nakon božićnih praznika, kada nova godina i beogradska zima još uvek nisu uzele zamah, ali jesu moje želje da otputujem i da ga ponovo sretnem.

Stižem u Solun. Na prvi pogled, grad jednostavne i uređene arhitekture, ali haotičnog saobraćaja. Sve ono što krasi Balkan zapatilo se ovde: danonoćna gradska vreva, brza hrana na svakom koraku, prijatni i gostoljubivi ljudi, glasna muzika u kafićima, glamur nanizanih fensi barova na jednom kraju grada i dert zadimljenih taverni na drugom… Ali, miris mora, palme i beli kamen podsećaju me da sam ipak na Mediteranu i da je more dalo život ovom gradu. Olimp u daljini i vedro nebo nad lukom, zalazak sunca na keju kod Bele kule, vetar na Aristotelovom trgu, mirisi retkih začina… sve mi je nepoznato, a ipak nemam osećaj da sam daleko od kuće.

Kao i uvek, jedinstvena lepota prirode, nezaboravni mirisi i ukusi daleko su od velikog grada i istorijskih spomenika.

Zaputili smo se u deo Grčke koji je nepoznat našim turističkim mapama, u oblast Magnezija. Dolazimo do Volosa.

Miris grada mi se uvlači u kaput dok koračamo dugačkim molom. Predvečernja vlaga mi muti pogled na repliku lađe kojom su Argonauti krenuli u potragu za zlatnim runom. Nastavljamo prema planini Pilion koja formira poluostrvo između Pegasteičkog zaliva i Egejskog mora. Tu su nekada živeli kentauri, četvoronogi poluljudi- polukonji sa kojima je Pelej, Ahilov otac imao okršaje pa je planina po njemu dobila ime. Nižu se naselja, a sa njima i mitološke priče kroz proplanke i maslinjake. On se priseća kako se na samom putu između dva sela nalazila malena crkva, podignuta na krivini gde je neko nesrećno izgubio život. Upravo tu je sa bakom svakog leta čekao roditelje da dođu iz Soluna da bi konačno započelo njihovo porodično letovanje. Danas je od crkve ostao samo trag temelja, a njemu rasejana sećanja na detinjstvo.

Vijugavim putevima stižemo do jednog malog sela. Milina. Da, baš tako se zove. Mirno, gotovo neprimetno na karti, napušteno od mnogih koji su sudbinu potražili u nekim drugim grčkim gradovima, najverovatnije Volosu, Solunu, ili ko zna gde… Možda najmanje od tridesetak sela na poluostrvu, ali skrojeno za život jer ima pekaru, nekoliko taverni, ribarnicu, osnovnu školu, maleno pristanište i veliku crkvu čiji sveštenik me pozdravlja prodornim crnim očima, kao da se znamo: „Jasas“.

Baš kao i nekoliko priobalnih sela, i Milina je bila trgovačko pristanište i ribarska oaza u vreme pecanja na obližnjim ostrvima i uvalama, dok su prava domaćinstva i imanja uglavnom bila u brdima. Sada tu žive oni kojiima su more i masline važniji od bilo kog izazova modernog sveta.

U praskozorje ovde mirišu talasi. Jutra su lagana i sveža. Oko podneva preliva se plavetnilo neba i mora, uličice i dvorišta mirišu na narandžu i limun. U kasno popodne isparavaju trave sa kamena od kojih jedino prepoznajem ruzmarin i lavandu. Sa njim baš tu otkrivam grčki hedonizam u malim količinama: flašicu cipura za dvoje, ukus rakije sa anisom, pravu boju narandže i limuna, zvuk pesme odsvirane na buzukiju, sjaj mesečine na ravnom moru. On u prstima ima ritmove cele Grčke, a ja u kukovima trube i “pastirski rokenrol” nekadašnje Jugoslavije. Dok otkrivamo sve ono što nas spaja, Balkan mi se čini sve manjim, a Mediteran sve bližim. Milina.

Nastavljamo kolima uz obalu sve do poslednjeg sela. Srećemo stariju ženu kako bere trave pored puta da bi od njih pravila mirisne začine, i jednog zamišljenog pastira koji tera koze na ispašu. Klepet zvona odzvanja zalivom. Obuzima me tišina i slutnja o mitološkim i stvarnim pričama ljudi koje ne vidim čak ni u prolazu. Posle nekoliko krivina zatičemo sledeće ribarsko naselje. Hladan večernji vetar sa mora u uvale donosi sivkastu svetlost, pa se poslednje kuće u nizu samo naziru. Sve je ravnodušno prema nama, jednostavno, milo, napravljeno po meri i želji meštana. Čak i taverne koje su zatvorene već od oktobra. Unutra mora da je zaključan čitav život jedne porodice koja provodi godine opremajući je i leta gosteći radoznale turiste.

Dočekujemo zvezde u selu na samom vrhu Piliona. Ulice su toliko uske i kaldrmisane da se ne može ući kolima. Tišina je okrepljujuća, ali je opustelost pomalo setna, zbog svetlosti prigušenih fenjera i dima iz odžaka. Tu sam nebu bliže nego ikada. Mogu dodirnuti zvezde, premestiti ih rukom. U sledećem selu zatičemo još jednu velelepnu crkvu, okruženu malim trgom, platanima i klupama. U toku je liturgija. Mnogo toplih lica okreće se prema neznancima da nam oslobodi mesto da sednemo. Radosna sam i postiđena jer ništa ne razumem, ali se zahvaljujem osmehom. Izlazimo na svetlost mesečine i prigušenih kućnih sijalica. Obuzima me pilionska zima i podseća da je januar…

…ODAĆU VAM TAJNU… Na brdu iznad Soluna, Panorama, sa koga se pruža pogled na ceo grad sve do Olimpa, obavezno probajte baklavu napunjenu kremom od vanile koju zovu trigona panoramatos. Za 10 eura dobićete deset takvih malih poslastičarskih čuda. A ako odete u Milinu, kupite veknu domaćeg hleba čiji se miris oseća i na ulici.

Sva prava zadržana ® Snovi u koferima

Oznake: Pilion, putovanje u Grčku, putovanje u Solun